Iako je u ka­ri­je­ri du­goj čak tri i po de­ce­ni­je po­sti­gla sve što je že­lje­la Le­pa Bre­na ne po­su­sta­je. Tra­di­ci­o­nal­ni ro­đen­dan­ski kon­cert u Štark Are­ni po­stao je pro­duk­cij­ski i sa­dr­žaj­no spek­takl o ko­jem se pri­ča, ali i ko­ji se i te ka­ko oče­ku­je od folk di­ve. Ju­bi­lej ka­kvim se ne mo­že po­hva­li­ti baš mno­go mu­zič­kih zvi­je­zda, svo­je­vr­sno je pri­zna­nje da su mno­ga od­ri­ca­nja i ula­ga­nja bi­la vri­jed­na pi­je­da­sta­la na kom se go­di­na­ma na­la­zi. Sa istom eufo­ri­jom i ne­sma­nje­nom ener­gi­jom i u 2019. go­di­ni na­sta­vi­će kon­cert­nu tur­ne­ju na­zva­nu po ak­tu­el­nom al­bu­mu „Zar je va­žno da l` se pe­va ili pje­va”, stva­ra­ju­ći pra­ve he­pe­nin­ge na ko­ji­ma bi joj po­za­vi­dje­le i svjet­ske zvi­je­zde.
Iako je u go­di­ni na iz­ma­ku bi­lo do­sta sla­vlja, ka­ko na kon­cer­ti­ma ta­ko i u do­mu Le­pe Bre­ne, ono naj­spek­ta­ku­lar­ni­je sa­ču­va­la je za 1. ja­nu­ar, ka­da će se dru­ži­ti sa cr­no­gor­skom pu­bli­kom u Tiv­tu, a oda­tle kre­nu­ti na tur­ne­ju po Austra­li­ji.
Ove go­di­ne obi­lje­ži­li ste 35 go­di­na na sce­ni. Kad se sje­ti­te Va­ših estrad­nih po­če­ta­ka, ko­je su to sli­ke ko­je ni­ka­da ne­će­te za­bo­ra­vi­ti, ko­je Vas pra­te ci­je­li ži­vot?
- Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti svo­je pr­ve pu­ne dvo­ra­ne. Mi­slim da to sva­ki pje­vač pam­ti. Ne­ću za­bo­ra­vi­ti kam­pa­nje ko­je je osmi­šlja­vao me­na­džer­ski mag Ra­ka Đo­kić - to su bi­li ka­len­da­ri, pri­vje­sci za klju­če­ve, ogle­dal­ca sa li­kom Le­pe Bre­ne. Nje­go­va je ide­ja bi­la da sni­mi­mo film, naj­pri­je je­dan, a po­tom i osta­le na­stav­ke „Haj­de da se vo­li­mo”. Po­če­ci me sje­ća­ju na vri­je­me ka­da ni­je­su po­sto­ja­li sti­li­sti, već si sve ra­dio sam, ali me­ni je to sve bi­lo slat­ko. Da­nas su ne­ke stva­ri mno­go jed­no­stav­ni­je, ne­go što su bi­le pri­je 35 go­di­na ka­da sam kre­nu­la put šou bi­zni­sa, ali sve što sam na­u­či­la u ove tri i po de­ce­ni­je sva­ka­ko je dra­go­cje­nost ko­ja mo­že u zla­tu da se iz­ra­zi. Jer iskre­no, ne po­zna­jem ne­ko­ga ko je in­ve­sti­rao u ovaj po­sao vi­še od me­ne.
Bi­li ste pr­va ju­go­slo­ven­ska di­va folk mu­zi­ke. Po­sli­je Vas, me­di­ji su mno­ge Va­še mla­đe ko­le­gi­ni­ce pro­gla­ša­va­li di­va­ma ili su one sa­me to či­ni­le. Ko je za Vas bio eks-Ju mu­zič­ka di­va pri­je ne­go što ste se po­pe­li na estrad­ni tron, a ko­ga vi­di­te kao svo­ju na­sled­ni­cu u go­di­na­ma ko­je do­la­ze?
- Sva­ka­ko da su to jed­na Be­ba Se­li­mo­vić, jed­na Te­re­za Ke­so­vi­ja, Jo­si­pa Li­sac, kao i broj­ne dru­ge zvi­je­zde ko­je su svo­jom mu­zi­kom obi­lje­ži­le jed­no vri­je­me. Ne­stan­kom ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je, po­jam ve­li­kih zvi­je­zda je iš­če­zao kao ta­kav jer se tr­ži­šte sma­nji­lo. Osta­lo je sa­mo nas ne­ko­li­ko ko­ji smo ka­ri­je­re pra­vi­li upra­vo pri­je tri de­ce­ni­je i vi­še. Jer bi­ti zvi­je­zda, di­va ka­ko god to da­nas zva­li, pod­ra­zu­mi­je­va kon­ti­nu­i­tet i kva­li­tet. Za­to za ne­ku ve­li­ku i ozbilj­nu ka­ri­je­ru ka­kvu ja imam 35 go­di­na, još uvi­jek je ra­no go­vo­ri­ti jer su da­na­šnji klin­ci još uvi­jek na po­čet­ku. Vi­di­mo se za 35 go­di­na (smi­jeh). Ne mi­slim da tre­ba bi­lo ko da ima na­sled­ni­cu, pa ni ja. Kao što ni ni­sam na­sli­je­di­la ni­ko­ga, ni me­ne ne tre­ba ni­ko da na­slje­đu­je već tre­ba da iz­bren­di­ra svo­je ime.
Da mo­že­te da vra­ti­te vri­je­me, ko­ji pe­ri­od u ži­vo­tu bi­ste ra­do po­no­vi­li, a šta bi­ste naj­ra­di­je vo­lje­li da za­bo­ra­vi­te ?
- Po­no­vi­la bih osje­ćaj bez­bri­žno­sti sa ko­jim sam ra­sla u ro­di­telj­skom do­mu i ka­sni­je u pe­ri­o­du svo­jih po­če­ta­ka ka­da sam ra­di­la sa Slat­kim Gre­hom, ne­ko­li­ko svjet­skih tur­ne­ja. Ra­di­li smo po dva kon­cer­ta dnev­no, jer zbog ve­li­ke po­tra­žnje mo­ra­li smo da uve­de­mo i kon­cert u pet, pa od­mah po­sle u osam sa­ti uve­če. Sad iz ove vi­zu­re shva­tam da ni­je bi­lo neo­p­hod­no da ra­dim baš to­li­ko, ali čo­vjek se uči dok je živ. Na­ra­di­je bih za­bo­ra­vi­la Ste­fa­no­vu ot­mi­cu i či­nje­ni­cu da je Ra­ka Đo­kić, moj me­na­džer i vjen­ča­ni kum oti­šao ta­ko ra­no. Ras­pad ze­mlje u ko­joj sam se ro­di­la spa­da u red tih stva­ri ko­je bih naj­ra­di­je vo­lje­la da mo­gu da za­bo­ra­vim.
Jed­na ste od ri­jet­kih ve­li­kih zvi­je­zda bal­kan­ske mu­zič­ke sce­ne ko­joj je po­šlo za ru­kom da, po­red ve­li­ke ka­ri­je­re, sa­ču­va brak i po­ro­di­cu. Ko­li­ko kom­pro­mi­sa ste mo­ra­li da na­pra­vi­te i ko je vi­še stva­ri mo­rao da „pro­gu­ta” - Bo­ba ili Vi?
- Mi­slim da svi od­ra­sli, ra­zum­ni lju­di pra­ve kom­pro­mi­se i da u tom smi­slu ni­ko ne bro­ji ko je ka­kvih ustu­pa­ka vi­še na­pra­vio. Ako ste na za­jed­nič­kom ci­lju, ne mo­že­te da bro­ji­te ono što ste da­li do­bro­volj­no. Brak fun­ci­o­ni­še po tom prin­ci­pu - ako je sta­lo, mo­ra da bu­de sta­lo obo­ma.
Sa­ra­đi­va­li ste sa naj­ve­ćim i naj­plo­do­no­sni­jim auto­ri­ma iz biv­še Ju­go­sla­vi­je. Ko­ja pje­sma je do Vas do­šla na neo­bi­čan na­čin, a ko­ja je po­sta­la Vaš ve­li­ki hit?
- Ne bih mo­gla da ka­žem da su pje­sme do­la­zi­le na neo­bi­čan na­čin do me­ne, jer su svi ve­li­ki kom­po­zi­to­ri ra­di­li na­mjen­ski za me­ne. Iz­dvo­ji­la bih mo­žda pje­smu „Sit­ni­je Ci­le sit­ni­je” ko­ju je ura­dio Kor­ne­li­je Ba­ta Ko­vač i tekst Ma­ri­na Tu­ca­ko­vić ko­ja je ra­đe­na za ta­da­šnju Evro­vi­zi­ju. U Evro­pu ni­sam oti­šla, ali sam s tom pje­smom traj­no za­pe­ča­ti­la svoj sta­tus na estra­di, jer je pu­bli­ka sjaj­no pri­hva­ti­la i Ci­le­ta i me­ne. I dan da­nas Ci­le ži­vi svoj ži­vot na svim mo­jim na­stu­pi­ma ši­rom svi­je­ta. Mo­žda ta pje­sma ni­je oti­šla na Evro­vi­zi­ju, ali je oti­šla u sr­ca svih lju­di či­ta­vog svi­je­ta, jer da­nas sa mo­guć­no­sti­ma In­ter­ne­ta, vaš mu­zič­ki uči­nak je do­stu­pan svim lju­di­ma na sva­koj tač­ki pla­ne­te.
Sva­ki Vaš kon­cert mo­ra da bu­de spek­takl. Ko­li­ko je u da­na­šnje vri­je­me to is­pla­ti­vo? Oda­kle cr­pi­te to­li­ku ene­gri­ju?
- Zna­te ka­ko, još od 1981, go­di­ne ja ba­ra­tam sa ozbilj­nim ci­fra­ma. Ka­da pra­vi­te ve­li­ku ka­ri­je­ru, vi mo­ra­te da in­ve­sti­ra­te u sve što vas do­vo­di na pi­je­de­stal. To zna­či da ima­te do­bru bi­nu, do­bro ozvu­če­nje, sjaj­ne ko­sti­me, scen­ski na­stup. Slat­ki Greh je to imao još 1981. go­di­ne. Ta­ko da sam sa ti­mom sa ko­jim sam ra­di­la ovaj po­sao uvi­jek po­sta­vlja­la pro­fe­si­o­nal­no. Upra­vo ona­ko ka­ko ra­de svjet­ska ime­na. Kon­cert mo­ra da bu­de spek­takl, ako ga pra­vi zvi­je­zda. I kon­cer­ti ka­kvi su bi­li u Are­ni 20. i 21. ok­to­bra za moj ro­đen­dan ra­de se na se­dam go­di­na u mom slu­ča­ju. Da se osmi­sle, da pre­va­zi­đe­te se­be od pro­šlog pu­ta. Ra­di­ti ovaj po­sao, a ne bi­ti kre­a­ti­van je be­smi­sle­no. Sve što ste mo­gli da vi­di­te na sce­ni Štark Are­ne u Be­o­gra­du i ne­što ka­sni­je u dvo­ra­ni „Bo­ris Traj­kov­ski” u Sko­plju pro­iz­vod je mog sce­na­ri­ja ko­ji se krč­kao de­set mje­se­ci ra­ni­je. Tu je po­red kon­cer­ta bi­la i pri­pre­ma do­ku­men­tar­nog fil­ma „Le­pa Bre­na - Go­di­ne Slat­kog Gre­ha”, za­tim al­bum „Zar je va­žno da l` se pe­va ili pje­va” i sve to na­rav­no tra­ži kre­a­tiv­nu ener­gi­ju, ali i fi­zič­ku kon­di­ci­ju. Mo­ja sre­ća je što imam i jed­no i dru­go.
Pla­ni­ra­li ste na pro­lje­će da po­no­vi­te ro­đen­dan­ski spek­takl iz Are­ne u svim ve­ćim gra­do­vi­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je. Da li već ima­te da­tu­me go­sto­va­nja i ka­da je na re­du Pod­go­ri­ca? Do­la­zi­te li sa svom svi­tom pra­te­ćih mu­zi­ča­ra, ple­sa­ča i pro­duk­ci­je?
– Još ne­mam da­tu­me, ali čim bu­dem ima­la is­ta­ći ću ih na svo­jim dru­štve­nim mre­ža­ma i oba­vi­je­sti­ti jav­nost i pu­tem elek­tron­skih i štam­pa­nih me­di­ja. Moj kon­cert u Be­o­gra­du imao je 150 lju­di u or­ga­ni­za­ci­ji, a na sa­moj sce­ni 80-ak. Tu ubra­jam hor, bend, ple­sne gru­pe ko­je su se smje­nji­va­le, za­tim tu su raz­li­či­ti vi­zu­a­li ko­ji su pra­ti­li sva­ku pje­smu. O ko­re­o­graf­skim tač­ka­ma ta­ko­đe mo­gu da iz­ra­ču­nam ko­li­ko smo sa­ti pro­ve­li na pro­ba­ma da bi sve šti­ma­lo ka­da smo iza­šli. Ta­ko da vje­ruj­te, sva­ki spek­takl tra­ži vre­me­na, tru­da i nov­ca, ali mo­ra­te da že­li­te i da umi­je­te.
Ko­ja je naj­va­žni­ja lek­ci­ja ko­ju ste na­u­či­li ba­ve­ći se estra­dom?
– Ne­ma od­u­sta­ja­nja. Ako ne­što ne us­pi­je iz pr­ve, us­pje­će­te iz dru­gog pu­ta. Uvi­jek se mi­je­nja sa­mo na­čin. Cilj uvi­jek osta­je isti.
Ka­kva sje­ća­nja Vas ve­žu za ra­ni­je do­če­ke no­vih go­di­na - ko­ji Vam je ostao u po­seb­nom sje­ća­nju i za­što?
– Pam­tim raz­li­či­ti­te do­če­ke jer su uglav­nom bi­li rad­ni, pa su ovi ko­je sam pro­vo­di­la sa po­ro­di­com bi­li za me­ne či­sta eks­klu­zi­va. Pam­tim do­če­ke u Brč­kom kao di­je­te sa ro­di­te­lji­ma, bra­tom i se­strom. Če­kao se no­vo­go­di­šnji pro­gram, po­red TV je bi­la ma­la jel­ki­ca, oki­će­na u svi­le­ne bom­bo­ne, mi klin­ci ko­ji smo če­ka­li po­noć da se otvo­re po­klo­ni i šou pro­gra­mi ko­ji su se ta­da emi­to­va­li na pr­vom i dru­gom pro­gra­mu. Ka­sni­je ka­da sam ofor­mi­la svo­ju po­ro­di­cu, pam­tim ne­ko­li­ko no­vih go­di­na sa dje­com dok su bi­li ja­ko ma­li i to je moj do­ži­vljaj No­ve go­di­ne. Vo­lim tu ča­ro­li­ju i kod nas se kom­plet­na ku­ća ukra­ša­va već po­čet­kom de­cem­bra.
ANELA ŠA­BO­TIĆ
Fo­to: a. damnjanović